Нешто гледа. Некоме нешто говори.Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе.

Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.

Девојчица каже мајци: „Нема...“ Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.